| Frédéric Thomas
Mnogo različitih faktora je odigralo ulogu u procvatu konzervacijske obrade zemljišta u Francuskoj. Frederic Thomas, poljoprivrednik, pionir i osnivač stručnog časopisa TCS se osvrnuo na početak.
Sigurno su strukturalni razlozi ti koji su Francusku, korak po korak, učinili pionirom u ovom pogledu. Kod nas još uvek ima pnogo malih gazdinstava. U poređenju sa Velikom Britanijom, napuštanje sela je usledilo mnogo kasnije. Godine 1977. i 1978. je i dalje bilo 6 miliona poljoprivrednika. To je strašno mnogo! Takođe, većina obradivih površina pripada poljoprivrednicima, što u mnogim drugim zemljama nije slučaj. Poljoprivrednik radi sam, ulaže, ima svoje prihode, vozi svoje mašine. On je u mogućnosti da brzo isproba i primeni nove stvari bez potrebe da uključuje i ubeđuje agronome, traktoriste, mehaničare i ostale učesnike. On kontroliše sopstveni rizik.
Drugi faktor je geografija. Francuska je mešavina različitih kultura. Tamo se susreću uticaji Sredozemlja, Severne i Istočne Evrope. Ta zemlja je otvorena za uticaje iz Severne i Južne Amerike. Otuda i kombinacija različitih metoda obrade zemljišta.
Razlozi smanjenja i potpunog napuštanja obrade zemljišta leže u prvim većim ograničenjima 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. To se poklapa sa širenjem kukuruza, koji se kasno žanje. Postajalo je sve teže sejati posle oranja ili u velike količine žetvenih ostataka. Minimalna obrada zemljišta je bila prva etapa koja je utrla put Arvalisovim ogledima u Boignevilleu u Pariskom basenu. Od 1970-ih postoje poređenja između direktne setve, minimalne obrade zemljišta i pluga. Direktna setva je u to vreme bila prilično sporedna stvar.
Ali, kao i svuda u svetu, ova ideja se sve više prihvatala. Odjednom je tržište postalo puno odgovarajućih mašina. Pioniri su ostali verni direktnoj setvi, ali već 90-ih više nisu bili usamljeni. Prve GAP rezolucije i kolaps cena žitarica su mnogo toga doveli u pitanje. Morate imati u vidu specifičnu situaciju u Francuskoj. Većina obradivog zemljišta čini glinovito, krečnjačko zemljište koje je teško obrađivati. Prinosi ne odgovaraju onima u Engleskoj ili Severnoj Nemačkoj. Stočarstvo se napuštalo, a uzgoj žitarica se povećavao – to je povećalo ekonomski rizik i primoralo poljoprivrednike da se predomisle.
Trebalo je naći rešenje kojim bi se osigurala rentabilnost, smanjili troškovi rada, a gazdinstva povećala. Konzervacijska poljoprivreda ima svoje korene u ovoj haotičnoj istoriji i u to vreme samo je bila rešenje u potrazi za ekonomskom efikasnošću. Štedela je vreme, gorivo, mašine. To je bio vrhunac HORSCH Seed-Exactora. Francuska je za njega bila idealno tržište. No, to je bilo i vreme velikih neuspeha, pre svega krajem 90-ih, kada su dve izuzetno vlažne zime pogodile i najveće entuzijaste. Srećom, uspeh je bio dovoljno velik da bi se ovaj metod rada trajno održao.
U to vreme konzervacijska poljoprivreda je zapravo bila samo alternativa postojećim metodama rada. To je bila sušta suprotnost obradi zemljišta i odbijanje intenzivne upotrebe mašina. Pristup je više bio tehnički nego ratarski.
Početkom 2000-ih ovi postupci postaju sve više umreženi. Francuska je upoznala ideje poljoprivrednika iz Južne Amerike. Oni su pružili delove slagalice koji su nedostajali: međuuseve i zelenišno đubrenje. Tako je na scenu stupio faktor zemljišta. To ranije nismo imali u vidu. Postali smo mnogo osetljiviji na eroziju, jer je to bila njihova omiljena tema. Počeli smo da pričamo o mikorizi i korenu. To je ovom pristupu dalo sasvim novu dinamiku, jer je biljni pokrivač sa sobom doneo i agroekonomske aspekte. Za mene je to bila izuzetno važna promena stava. Dobili smo zeleno svetlo!
U isto vreme osnovane su APAD (Association pour une agriculture durable = Udruženje za održivu poljoprivredu) i mreža BASE (Biodiversité, Agriculture, Sol et Environnement = biodiverzitet, poljoprivreda, zemljište i životna sredina), koje se zasnivaju na metodi konzervacijske poljoprivrede. Ove mreže su doprinele razmeni saznanja između različitih zemalja i donele nove informacije u Francusku. U to vreme sam pokrenuo časopis TCS. Zahvaljujući udruženjima, časopisu i nekim prosvećenim agronomima kao što su Claude Bourguignon i Lucien Seguyet, pokret je postajao sve više strukturisan i počelo je ciljano akumuliranje znanja.
Male greške ponekad dovode do velikih otkrića! Na primer, ustanovili smo da se kupusnjače odlično slažu sa mahunarkama. Kombinacija uljane repice i pasulja je slučajno nastala u Bretanji. Ovo je bio ogroman korak napred za ovaj metod rada.
Nakon toga, konzervacijska poljoprivreda se sve više širila. U 2007. i 2008. stočarstvo je ponovo bilo u značajnom porastu, iako smo zapravo mislili da bi taj postupak bio pogodniji za velika ratarska gazdinstva. Konačno smo shvatili da od stočarstva možemo mnogo da naučimo. Čak su se neki ratari vratili stočarstvu, pa i ja sam među njima!
Konzervacijska poljoprivreda već dugo nije odlika samo velikih imanja opremljenih ogromnim mašinama. U međuvremenu ovaj metod funkcioniše kod svih. U međuvremenu se proširio i na voćarstvo, vinogradarstvo i uzgoj lavande. Imanja sa diversifikovanom proizvodnjom imaju najbolju početnu poziciju za konverziju. Na primer sa ulaganjima u mehanizaciju koju deli više njih.
Činjenica da su i političari raspravljali o konzervacijskoj poljoprivredi, dala je ogroman podsticaj čitavoj stvari. Stéphane Le Foll, ministar poljoprivrede od 2012. do 2017. i nepokolebljivi zagovornik ove metode, probudio je poljoprivredne škole svojom izjavom da treba praktikovati agroekologiju i konzervacijsku poljoprivredu. U oktobru 2014. je osnovao GIEE (Groupements d’Intérêt Economique et Environnemental = Udruženje za ekonomske i ekološke interese), kako bi pomogao gazdinstvima.
Antonio Pereira, savetnik Poljoprivredne komore departmana Haute-Marne, iskoristio je ovo raspoloženje i stvorio GIEE Agraran-Ecological-Precise. U isto vreme je nastao GIEE Magellan, koji je mnogo radio sa uljanom repicom i pratećim usevima.
Istraživanja su morala da zadovolje zahteve gazdinstava. Na ovaj način konzervacijska poljoprivreda je izgradila most između problema u Evropi i laboratorija.
Danas ovaj pristup ima solidnu osnovu. Više nije samo futuristička ideja. Ima mnogo poljoprivrednika koji upravo prelaze na ovaj način rada, a mnogi već prate pozitivnu dinamiku. Trenutno se nalazimo u fazi transfera znanja i podrške tokom konverzije.
Konzervacijska poljoprivreda se etablirala kao još jedan put između konvencionalne i organske poljoprivrede. Ono što ovaj pristup čini tako jakim je način na koji je nastao i kako se koristi. Mora biti jasno da je to pristup koji je nastao zahvaljujući posvećenosti poljoprivrednika, zahvaljujući snazi mreže. Nikada nije subvencionisan niti promovisan. Sistem je rastao odozdo ka gore, ne obrnuto.
Sve više gazdinstava prelazi na ovaj način rada, a deljenje mašina je sve učestalije. Pozitivna dinamika raste, i to više što poljoprivrednike podržava trenutni ministar poljoprivrede Julien Denormandie, koji je dobro upućen u ovu tematiku.
Godina 2021. je prekretnica: rastu cene đubriva, herbicida, energenata… To je i početak kampanje za ugljenik koju podržavamo već više od 20 godina. Poljoprivrednici moraju da je vide kao priliku da konačno potvrde da su agronomija, privreda i životna sredina međusobno povezani.
Više informacija od Frédérica Thomasa o konzervacijskoj poljoprivedi možete naći na agriculture-de-conservation.com
